Beograd, 18.03.2016.

Klasicno izbegavanje predavanja i cimanje prijatelja za ispijanje popodnevne kafe. I to uspesno. Iako sam morao da slusam satima o politici i totalno meni nezanimljivim temama, ipak sam prihvatio. To je onaj deo gde birate sve ili nista. Jer sam znao sta me ceka. To je dan vracanja iz Austrije, dan kada cu te bolje upoznati. NAS DAN. Da li da se javim prvi? Kako to ono bese ide? Da li da odam utisak stidljivog decacica ili da budem inicijator. Ma ko ga jebe, prvi cu, pa kud puklo. I tako, prepiska se oduzila, pomislih nista od toga. Kad ono, postade zanimljivo. Dobih poziv na zajednicko tusiranje. Cekaj malo, na sta ti ja licim?! Pomislih. Zar tako? Prema totalnom neznancu. Mada danas je to in. Pozivati strance kod sebe kuci i inati blind dejtove sa raznim vrstama ljudi, rezultat je sta? Jednokratni sex, izguzvana postelja i osecaj kajanja. Ili sam sve to pogresno protumacio i jos sam nezreo? Kako bilo, srdacno odbijam i potenciram nesto javnije vidjanje. Lose je krenulo, lose… ali kraj nije uvek kraj kada nam se cini. Nekad je i pocetak. Pravi pocetak tek sledi. Kraj Knez Mihajlove, prilazi mi to drzanje, na neki nacin grandiozno, na neki nacin senzualno, vec osecam tu prijatnu tenziju u grudima. Plave oci i blago kovrdzava kosa, prelep osmeh. Nogu pred nogu, sve do Trga Republike. Neko neobavezno cavrljanje. Bicu iskren, ne secam se veceg dela nase price, znam da se secam tog lica, tog stava, tog hoda, tog oblika. Uzajamno bockanje recima, mnostvo ljudi oko nas, lica uz lica. Tenzija raste. Zelim tvoje usne na svojima. Lica nam obasjava sunce, sve smo blize. Ne zelim to ovako, ne pred svima. Zelim taj momenat da sebicno ukradem za sebe, za nas. Vec u sledecem trenutku smo u uglu nekog polu mracnog i zadimljenog kafica, opet ista prica, cavrljanje. Ne zatvaras usta, u svemu se slazem sa tobom iako ne znam o cemu pricas. Gutam te ocima i zelim samo za sebe. Nisam siguran da li je to dobro. Po tebe? Po mene? Zamisljam nase usne kako igraju zajedno, znam da mi pricas o plesu i koliko to volis. Igraju tango, onaj isti koji smo ucili da plesemo ubrzo potom. Trudim se, trudim se da te slusam. Ali mene srce ne slusa. Telo me ne slusa. Blizu sam. Osecam kako dises. Usnama se stapamo u jedno. Disemo! Volim te, duboko u sebi, od tada. Tek sada to shvatam. 

Advertisements